Kako se približava leto, mnoge žene osećaju sve veći pritisak da „doteraju“ liniju. Ako ste među onima koji žele da smršaju, jako je važno da odabete zdrav način za to – kao i prave razloge.
Često nije u pitanju samo estetski problem, već je mršavljenje povezano sa našim samopouzdanjem i svakodnevnim funkcionisanjem.
Anamaria Mladenović, doktorka medicine, podelila je svoju priču o uspešnom mršavljenju – izgubila je 30 kilograma za godinu dana, u međuvremenu još šest, ali je jako važno na koji način je to uspela.
„Šta ja ovo sebi radim“
„Kao studentkinja medicine, učila sam noću, samim tim imala sam noćne obroke koji su podrazumevali sendvič, brzu hranu, a nakon toga i neki slatkiš ‘za koncentraciju’, s tim što je meni za koncentraciju očigledno bila potrebna čokolada od 100g“, na početku našeg razgovora se našalila.
Anamaria objašnjava kako je imala neredovne obroke u toku dana, pritom i nezdrave, pa kad je stigne griža savest, pojela bi zdravu salatu – ali opet nastavila po starom.
„Fizička aktivnost je bila skoro nikakva, osećala sam se tromo i bezvoljno, boleli su me listovi na nogama. I tako do 91 kg. Spavala sam par sati dnevno, ispijala nebrojeno energetskih pića, gaziranih sokova“, seća se Anamaria.
Posledice takvog načina života uskoro je osećala jako intenzivno.
„Počelo je tako što mi je penjenje uz stepenice do trećeg sprata postalo naporno. Što sam morala da zadržim dah da bih vezala pertle na patikama. A pored svega toga, činjenica da mi sva odeća postaje tesna. Između ostalog, počele su šale ‘buckica, okruglica, krofnica’, koje su mi dodatno uništile samopouzdanje“, govori Anamaria.
Njen problem bio je i emotivno prejedanje – svu tugu koju je osećala u tom periodu hranila je krofnom, čizkejkom, sladoledom, domaćim kiflicama, priča nam.
„Plakala sam od tuge zbog ličnih problema i nezadovoljstva i ‘brisala suze krofnom koju sam na kraju pojela’. Svaki put kad sam bila nervozna, trčala sam do frižidera ili do kioska. Prejedala sam se toliko da nisam mogla da spavam. Pa me je onda grizla savest zbog prejedanja. Pa sam opet jela jer sam se prejela. Začarani krug iz kog sam izašla debela“, opisuje.
Odraz u ogledalu više nije bila ona Anamaria koju je volela, kaže ona.
„Sada je bila debela, nesrećna devojka, uplakana sa pitanjem: ‘Šta ja ovo sebi radim?’ Sećam se, nije bio ni ponedeljak, ni prvi u mesecu, bila je sreda, kada sam pred ogledalom sedela i gledala u svoj stomak, butine, lice i opet se pitala: ‘Zašto sam ovoliko debela, zašto nisam zgodna, zašto nemam lepe butine?’ A onda sam rekla dosta je, tvoj prijatelj je u ogledalu. Isplači se, popij kafu i uradi nešto, pokreni se“, priseća se trenutka kada je rešila da promeni sve.
Trening i ishrana – bez dijeta
Anamaria je jako trezveno razmišljala kada je donela odluku da želi da smrša. Pošto se bavi medicinom, shvatila je da joj je potrebna stučna pomoć – psihijatra, nutricioniste, trenera. Nije želela da sama sprovodi nikakve dijete, jer je to jako rizično po zdravlje, govori nam.
„Nisam želela da svoje zdravlje, koje je tada očigledno bilo narušeno, dodatno ugrožavam. Ono što me je dodatno motivisalo da svima pokažem da ja nisam moji kilogrami, da sam vredna osoba i sa tim viškom kilograma, jeste komentar osobe kojoj se, ako ovo čita, zahvaljujem: ‘Ti si super devojka, ali si debela'“, seća se ona zločeste primedbe.
Obratila se proverenoj instituciji, gde su joj urađene sve analize i napravljen joj je individualni plan za trening, kao i plan ishrane. Obuhvatao je sve namirnice uz minimalne korekcije, ali su bile pametno raspoređene, objasnila nam je.
„Treninzi su u početku bili lagani, zato što nisam imala ni malo kondicije, a kasnije su to postali kardio treninzi. Radila sam sa trenerom koji je zaista najdivniji čovek i koji je razumeo moje: ‘Ne mogu više, teško mi je, bole me noge, hoću da odustanem’. Na sve to je odgovorio sa razumevanjem, podrškom, razgovorom. Beskrajno mu hvala“, kaže Anamaria.
Što se tiče jelovnika, bilo je svega što voli da jede.
„Doručak mi je bio omlet od dva jaja, sa salatom, i jedna kriška raženog ili speltinog hleba. Ručak je bilo meso, koje je pečeno ili dinstano, uz mnogo salate. Večera je bila uvek lagana i poslednji obrok, riba, salata, ili caša kiselog mleka sa kašičicom čia semenki. Užine nisam imala, čak ni voće, jer sam prejedajući se i hraneći emocije, imala probleme sa hormonima, nisko gvožđe, loš status vitamina“, priča Anamaria.
Mentalno zdravlje – jednako važno za mršavljenje
Anamaria kaže da joj je najteže padalo to što nema slatkiša, to što ima propisan jelovnik, što nema grickanja hrane između obroka uz film, seriju. Imala je podršku porodice, ali, kako kaže, oni su bili subjektivni.
„Trebao mi je neko treći ko bi me razumeo. Zato sam se obratila psihijatru. Redovno sam odlazila kod njega, pričali smo o mojim emocijama koje su godinama skrivane, o problemima koje sam nosila sama na svojim leđima, trudeći se da niko ne vidi“, priča.
Kad god je želela da odustane, a bilo je svega triput, razgovarala je drugaricama, kojima danas zahvaljuje što su pravile zdrave slatkiše kada bi se družile. Ali je pričala i sa roditeljima, psihijatrom, trenerom.
„Podsećali su me na to zašto sam počela, budili u meni osećaj sreće kad se napokon smanje kilogrami i obimi tela. Odlučila sam da nema odustajanja. Odlučila sam da sebe imam jednu, da sam sama sebi najveća podrška, da sam i svoj prijatelj. Podsećala sam sebe na to zašto volim sebe. Lepo sam se ponašala prema sebi. Postala sam manje samokritična, više sam grlila sebe. I kad nisam mogla da uradim još jednu seriju vežbi, govorila sam sebi: ‘Da li ćeš zaista dozvoliti da ova sprava bude jača od tebe? E nećes, ti si jaka i imaš svoj cilj i ja verujem u tebe'“, kaže.
Posle samo dve nedelje, Anamaria je prvo primetila da joj glava postaje manja, šali se.
„Jupi, nisam više globus. Ali sam se neopisivo lepše osećala iako kilogrami nisu nestajali, jer sam u svakom momentu bila svesna da radim nešto dobro za sebe i svoje zdravlje, imala sam više snage, bila sam srećnija i sam taj osećaj me je motivisao da nastavim dalje. Da vredi sve što radim za sebe“, seća se.
Taj dobar osećaj pokazao se i na vagi, a posle godinu dana od početka režima ishrane i treninga Anamaria beleži 30 kg manje – dok je u međuvremenu oslabila još šest.
„I dalje sam na svom jelovniku, ali sada jedem i voće, pojedem i kolač jednom u dve nedelje dana, popijem i koka kolu, ali se odmah vratim na plan ishrane. Nemam dan za prejedanje. Kad nešto poželim udovoljim sebi, ali ne odustajem, nastavim dalje. Ne ograničavam sebe, jer time samo budim otpor prema jelovniku i treningu. Redovno treniram, bilo da je to brzi hod od 45 min ili teratana, ali se trudim da makar ti puta nedeljno imam bilo kakvu fizičku aktivnost“, objasnila je.
Šta možemo da naučimo iz Anamarijinog iskustva
Anamaria primećuje da je najveća greška svih koji žele da smršaju što sami sebi napišu dijetu.
„Izbacimo ugljene hidrate, gazirano i čekamo čudo, a njega nema. Nema, jer ga neće ni biti, jer ti, najozlogašeniji ugljeni hidrati, jedu neophodni organizmu – ali, jedno veliko ali, u dovoljnim, individualnim količinama. Dijeta koju drži i drugarica, neće odgovarati i tebi, jer smo svi jedinstveni“, jasna je.
Praktični saveti koji su njoj pomogli je spremanje hrane za nekoliko dana unapred. Odlazi sita u nabavku, „da se slučajno ne zavuče neka čokolada“. Kupuje namirnice prema spisku sa jelovnika. I kad joj se ne izlazi na brzi hod, samo se seti onog osećaja zadovoljstva i sreće koji je obuzme nakon šetanja.
Na ovom putovanju naučila je da se izbori sa negativnim komentarima, dok je ranije „plakala i jela krofnu“.
„Sada znam da ja zaista nisam broj na vagi, ja sam osoba sa emocijama i dušom. Sada znam da i odeća u veličini S ne garantuje sreću, tada sam mislila da će svi moji problemi nestati sa kilogramima. Zapravo, nestali su onda kada sam prigrlila sebe baš takvu kakva jesam, kada sam zavolela sebe i kada sam menjala stvari kod sebe za moje dobro, ne za okolinu“, kaže Anamaria.
Svesna je da je mentalno zdravlje osetljiva tema, ali podvlači da se ne stidi što je potražila pomoć.
„Slobodno potražite stručnu pomoć, nije sramota ići kod psihijatra. Nije sramota plakati, imati problem, biti nezadovoljan sobom. Nije sramota reći: ‘Ne osećam se dobro, tužna sam, nesrećna sam’. Sramota je onih ljudi koji vam se na to podsmehuju, koji upiru prstom u vas. Bežite od njih, nisu vam potrebni. Imate sebe, svoje ste rame za plakanje, svoje ste drugarice. Kad ste poslednji put zagrlile sebe i rekle: ‘Bravo lutko, volim te. Dobra si. Vredna si’. Odgovorite sebi. I isplači se kad ti se plače. I izađi iz toksičnog odnosa gde nisi srećna. I reci sve što imaš da kažeš, ali kulturno, jer to što ne kažeš se proguta pa se pretvori u prejedanje, tugu, bol, hipertenziju, čir na želucu, a da li ti to sebi želiš? Verujem da ne! Ja verujem u tebe, ja znam da ti možeš. Pokreni se zbog sebe. Za svoje dobro, za svoje zdravlje. Da sebi budeš dobra i zdrava. Zagrli sebe. Voli sebe. Čuvaj sebe. Sebe jednu imaš“, poručuje Anamaria Mladenović.
preuzeto sa zadovoljna.rs
